187 — Tamna strana — Tekstovi pjesama

187: Tamna strana

Broj otvaranja: 1485

Tamna strana ulice,
jedva razaznajem tvoje lice
u lokvi krvi pored svoje noge,
prolivene bez potrebe zbog malo droge
i par zrtava sa obe strane
i tad sam zazeleo da sve ovo stane.

Dok te krvavog držim na rukama,
tiho govorim sebi
ovo se stvarno ne dešava
u doba rata.

Dok čvrst na ulici je bio moj brat
o bože kako je prljav ovaj ulični rat,
zašto si morao da nas odvojiš,
dani neće biti isti, bez tebe
kako da živim, upitao sam sebe.

Zašto si morao
da uzmes baš njega,
zašto si morao da ga uzmeš,
posle svega
i dođe da poludim,
sav znojav se budim
da zaboravim ne mogu,
iako se trudim.

Vreme leti, ovih dana
ništa nije kako treba,
svi iščekuju šta će
sledeće da se desi
mada znam da je kasno,
ponovo razmišljam o svemu,
ležem u krevet, stežem pištolj
i mislim o spasenju.

Bol je sve veća, svakim danom
više ne mogu da hodam tamnom stranom,
suze neprestano teku niz moje lice
više ne mogu da hodam tamnom stranom,
ulice, sve već znaju moje ime,
ali ja se više ne ponosim time.

Mama, ćaleta ne krivi,
znaj više bih voleo
da me rodila nisi,
ali tu si grešku
ispravila na vreme
posle ubistva oca
ti si se odrekla mene.
Oterala iz kuće,
bacila pravo na ulicu,
surova presuda jednom klincu.

Prokleto vreme,
prošlo mnogo je od tada
i svaki deo od svog tog vremena
mene je bolelo jer nisam imao nikoga
da me podigne,
da od mene napravi čoveka,
ali neka, dok hodam ulicom
niko se ne pomera
svi su u liniji ko da se ljute
što moraju da ćute.

Govorili su da će sve
da mi se vrati,
rekli su da će me
ko i mog oca, stići metak
i da će me posle nekog vremena
pronaći u gepeku svojih kola
uvijenog u tepih.

Zato, ako si već izabrao,
gangster budi
drži ruku na pištolju,
ne daj nikom da ti sudi
prst na obaraću,
stalno metak u cevi,
drukčije da preživiš,
mogao ne bi.

Bol je sve veća, svakim danom
više ne mogu da hodam
tamnom stranom,
suze neprestano teku
niz moje lice
više ne mogu da hodam
tamnom stranom,
ulice, sve vec znaju moje ime,
ali ja se više ne ponosim time.

Vozimo niz ulicu mrtvi od koke,
u kolima tišina,
mozgovi prepuni droge.
Moji ortaci sa oruzja otiske brišu,
sreda veče, kiša pada,
a ja ne volim kišu.

Lak na obaraću, mera,
i ruke se znoje,
jedva čekam da se ovo završi,
što pre
pravo iz tame dolazimo
da sredimo račune,
posle ovoga će svaka majka
mene da kune.
Mrak, stajemo ništa ne vidim u tami
i umesto da pucam,
ja razmišljam o majci,
da li će mi ikad oprostiti
to što radim
ovakve prljave stvari.

Skripa kola u noći
i svetla se pale,
umesto par pucanja, čujem rafale,
vrisak se prolama, kroz noć,
bol u grudima, ja shvatam da je moj.

Gušim se od krvi, da dišem ne mogu,
poslednji rad mozga ja molim se bogu
da preživim, ali ne, ne ide to tako,
bio sam u velikoj zabludi
da će sve ići lako
a duša polako napusta telo
ja se pitam, da li je sve ovo,
vreme smrti.

Heeej mama, don`t cry...


Ocjena: 0.00     Broj glasova: 0