'Nazvali ste pogrešan broj.'
Nadam se da si u vlaku.
da će te taksi čekati, da će biti mrak
i da ćeš pronaći četvrti kat.
Zovem informacije po peti put:
avion s Hvara, vlak iz Ljubljane, auto s Brača
taksi na J-4.
Pomalo si razočaran jer ne voliš ponavljanja.
Nulta točka.
Ne znaš je li usijanje ili pražnjenje.
Ne znaš uopće što znači ta putanja.
Mislim da sam ti jednom nešto pričala
na putu prema dolje.
Idemo u kino.
Teško mi je držati sve te brojeve u vezi,
ne pomažu čak ni satovi,
a ti ih ni ne nosiš.
Bit ću cijeli dan u tom prokletom gradu,
reci samo šifre, nema veze kada
mogu ih pronaći.
Nas će pronaći baš svaki taksist
jer mi volimo vožnju po poligonu.
Stižemo na izvidnice, na četvrte katove
i ostavljamo si malo zraka.
Imamo i rolete, pa opet pomičemo vrijeme.
Imamo i kino, voće, isključene telefone, kadu.
Volim te na 4. katu.
Kroz izlog kafića, kada znaš broj.
Našli smo se.
Karta nestaje, brže po zraku.
Imam te jedno 20 minuta bez slike.
Isključit ćemo zvuk, dat ćeš mi ruku?
Po krovu ćemo brže, može i cestom.
Zbilja?
Po danu?
Kino.
Idem ranije kupiti nešto za nas.
Voliš tu notu?
Volim tebe.
Voliš moj broj?
Ne, volim samo tebe. Broj je nužno zlo.
Moram ga zapamtiti za kasnije.
Broj koji te oblikuje uspostavlja se kasnije.
Prvo si ti jedna.
Imaš zapisan moj broj?
Svaki put ga iznova pišem, bilježim ga na
mobitelu, kartici, novinama.
Mislim na njega u WC-u, dok jedem
za staklenim stolom slažem novčanice
u tvoj broj.
Dok razgovaram s drugim ljudima oduzimam
i zbrajam njihove brojeve
u tvoj broj.
Puštam vrijeme u raznim dionicama,
minutama, sekundama, samo da bi oblikovale
tvoj broj,
vrijeme kada ćeš zakoračiti u stan da te napokon
dobijem
ti jedna pričalica.
Da ti donesem ribu, mlijeko i sve što želiš,
da ti zazvonim na vrata koja ne postoje,
skinem kapu u poljupсu,
jer uistinu si brza.
brža nego u osmijehu,
brža nego na balkonu,
brža od mog mantila i
mojih godina.
Dolazim.