Prestao si prepoznavati i nositi bočicu s pijeskom.
Oslijepio si na tom suncu.
Sakrij se u dvorište.
Ne idi tramvajem.
Uhvati me za ruku.
Samo danas zaboravit ću na to voće.
Malo ću odspavati dok me vodiš za ruku,
molim te,
po tračnicama, po krovovima,
do šestog kata.
Zaboravit ćemo četvrti.
idemo odmah na šesti,
poletjet ćemo ako me ne ostaviš.
Sjela sam i zaspala.
6 i 20 je na satu.
Okrećem volan udesno, u kontrasmjeru.
Stišćem spojku bez razloga, okrećem nalijevo.
Dok liftovi ne rade i zvonca su utihnula.
40 na sat, dovoljno da te opazim.
Zagušljiva je buka,
dionice su sve kraće i kraće.
Borongaj se preselio u mračnu,
gustu zelenu šumu
do koje se više ne može doći.
Pitam ljude kako je tamo.
Mobitel ti zvoni u tramvaju,
žuriš u slastičarnicu na
poslovno-ljubavni dogovor.
Kamenje se sprema za obnovu Rima,
padaju dizalice,
a u Egiptu je toplo jesensko sunce.
Bit ćeš spržen, ponesi šešir, obuci mantil.
Žrtva se prinosi uvijek.
Tvojih pet rana gotovo je izjednačeno s mojom
jednom.
Polaganim korakom se penješ u hram.
Ne, to sam ja.
Ti ne činiš taj čin.
On če se ostvariti mnogo kasnije.
Jedne nedjelje.
Ja ću ga počiniti
pa makar morala doploviti na galiji.
Bit ćeš gotov s varijantama, a uljanica će
onemogućiti sva daljnja promišljanja i dvoumljenja
izmedu mene, nje i nje.
Ne moraš više stanovati s njom u potkrovlju
kada se tako dobro pričinja u Rimu.
U Delfima ti prognoziraju kratko.
Prije nego što dođem galijom,
sve će biti spremno.
Izbit će ustanak i u toj silnoj gomili isprva te
neću moći naći.
Izgubit ćeš se u neredu reda,
a samo zbog tebe ćemo paliti vatru u Egiptu.
Sam sebi zadat ćeš rane,
izgubiti vid
tako da me nećeš moći naći.
Osjetit ćeš toplinu vatre.
Na tome ce ostati.