Učitava se... |
Troše se drumovi, stigao sam na kraj puta,
Dalje od ovoga nemogu ja,
Sve bliže sam nevolji,
Sve dalje od svoga srca,
Ne prima koren moj pustinja.
A ja kradem još bogu dane tražim,
Lek za rane sebi da oprostim.
Možda da nisam krao osmeh sa tog lica,
Možda sad nebih živeo kao lutalica,
Možda mi dani nebi prolazili u tišni,
Mozda kad bih je nazvao i rekao joj izvini.
Srce je prepuno strela iz njenog oka,
ja čuvam ih uporno kao uspomenu,
Neka me sećaju na dane iz starog bloka
kad sam zadnji put povredio nju.
A ja kradem još bogu dane tražim,
Al nemogu sebi da da oprostim.
Možda da nisam krao osmeh sa tog lica,
Možda sad nebih živeo kao lutalica,
Možda mi dani nebi prolazili u tišni,
Mozda kad bih je nazvao i rekao joj izvini.