Učitava se... |
Prođe doba kad je bila
Irma prva moda.
Kad si bez automobila,
Pješice se hoda
Kad je žena umjetnica
Još u floru bila,
Vuklo je sto konjskih sila
Iz automobila
Na menevre se je išlo
Preko raznih graba
Okružena sjajnom svitom
Generalnog štaba.
Za nedjelju bjaše onaj
Glavni aboniran,
Onaj drugi ipak nije
Bio šikaniran.
Pravedno da se onda
Kad se ljubi dvoje,
Nađe mjesta i za trećeg,
Ljepše je u troje.
Dobro je što više imat
Muškijeh rivala;
Kod rivala ženskih često
Zna doć do kravala.
Kad se nađu gdje na cesti,
Pada vruća ćuška,
Vrućoj ćušci odgovara
Patetična pljuska.
Samo šteta što te ćuške
Požalit će obje,
Jer će Treščec uzet svakoj
Mnogo kruna globe.
Rabijatnost ne da samo
Našoj Irmi mira,
Boksati u rebra zna i
Miloglasna Mira!
Samo šteta, što intendant,
Abdul Hamid, strog je:
Ponaša se u teatru
Ko da Gospod Bog je.
Jedared je kući došo
Debeloj po tmici,
Pa je prste zamazao
Baš na ključanici.
Neki glumac (slavni korteš)
Upotrijebi tmicu
I na vrata Hamidova
Metne posjetnicu.
Osvete su naše niske,
Ovo nije priča:
Po mirisu svom se pozna
Pleme Drmačića.
Dosadan bi naš teatar
Bio bez intriga,
Po teatru stade vonjat
Naša lijepa knjiga.
Tako neki Ogrizina,
Pisac slavan padom,
Dugo se je obmanjivo
S intendantskom nadom.
Klipove pod noge baco
Vojnoviću on je,
Pišući da slab je značaj
I da pravi konj je.
Bijedni Srđan s intendanta
Spade na pisara:
Na pisara što je neka
Sorta od vratara.
Freudenreich bje degradiran
Ne baš za pisara,
Al je dugo igro rolu
Pravog konobara.
Sad se Karlek uvelike
Bavi svakim lovom,
Naročito kao lord Grey
Rako- i ribolovom.
Zlobni vele da zna kupit
Rake i da kaže,
Da je on ih uhvatio,
Ali fama laže.
Arnošt opet lakrdijaš,
Inače briljira
Kao prvi fahman naš za
Hvatanje leptira.
Vavra ima samo jednu
Umjetničku brigu,
Jer joj lice u profilu
Pokazuje figu.
Ljubavnik bi bio dobar
Neki mladi Pavić,
Mokrom krpom da ga nisu
Užgali po glavić.
Bojničićev stomak ima
Sto pedeset kila,
Pa je dika on na bini
Prvoga aprila.
Mihičićka kano Sarah
Bernard dugo cvjeta:
Ima joj od dvadesetak
Do pedeset ljeta.
Još se bolje od nje drži
Naša stara Štroci,
Mogo bi je mladom držat
Mnogi mladi štrici.
Teške starosti ne pozna
Koji ima dara,
Zato gospa Raić nikad
Neće biti stara.
Borštnikova javno piše
Zaveo me Bela
Ko da zavest možeš damu
Koja nije htjela.
Taj naš Borštnik dobro igra,
Naglasak mu stranjski,
Igra mu je vrlo dobra,
Ali jezik kranjski.
Novi Fijan nikad neće
Biti naš Štefanac,
Štrovitverom ne bi bio
Da je prefriganac.
Ne znam čemu Bacha drže
Tu kod kazališta,
Već ko poštar nije bio
Kažu nam za ništa.
Mala Hržić delikatna,
Graciozna sva je,
Kad je vidiš, zaboravljaš
I udata da je.
Vušković se svakog ljeta
Ranžirati mora,
Ko da nije dobro plaćen
Ovaj dupin s mora.
Grdan trbuh da imade
Jastr-Žebski, žene
Ne vide, pa kurišu mu
Žene. Eh — pa bene!
Sasvim hercig u baletu
Nekoje su madle,
Samo Vojačkova ima
Canštoherske vadle.
Ali premda čačkalicom
Gurman zube trijebi,
S nožicama Vojačkove
Zuba čačko ne bih.
Albini se pravi da je
Prvi kapelmajstor,
Mada znamo da je šegrt
Zunin, koj je majstor.
Ali kod nas avansira
Samo nesposobnost,
Nikad se ne protežira
Značaj i sposobnost.
Vojnović sa Suncokretom
Fehtat mora zato,
Dok se drugim sinekure
Dijele obilato.
Kod drama je kuća prazna:
Vera Violetta!
Tek s orfejske hrpe treba
Ukus našeg svijeta.
Zato dolje taj orfeum
Vera Violetta,
Operu i dramu dižmo,
Dolje opereta!
Ako napravimo bilans
Našeg kazališta,
Naći ćemo tu orfeum,
Blagajnu i — ništa.
1912.