Učitava se... |
Črni i tihi metuli
došli su, nismo nit čuli,
z oblakov ili iz luga,
tajno kak v srce tuga.
Ideju jata za jati,
gde im je stati?
Samo letiju, letiju.
Polja si mira želiju,
sela vre čisto spiju,
megla metulov se zbira,
oči pospane zapira.
Samo kaj šepćeju strni,
trave trepećeju vlati?
Strah ih je krilah tih črnih.
A vre bi srca i sela
tak si počinuti štela,
rada bi spati, spati...
Gusto se spušćaju krila, -
vse su daljine prekrila.
Puno ih pada tam prek,
tam, gde je mira navek,
gde je vse noći bliže:
stari za cintor - med križe.
Jato za jatom se zbira,
ruka zabadav ih tira,
ni si nit moći pomoći.
Sedaju čisto na oči.
Težki objema nas spanec,
kak da od maka je lanec.
Tak smo i trudni i čudni,
nemremo ostati budni.
A zutra, Bog zna, zutra
bu li za nas još jutra?
Bumo li v zorju ranu
mogli veselit se danu,
bumo li tiče još čuli?
Il buju zadnje nam senje,
oči i dan i živlenje
zgasili črni metuli?