Dragutin Milivoj Domjanić — Priznanje — Tekst

Dragutin Milivoj DomjanićPriznanje

Moguće je romantična tek priča,
O ljubavi moj zadnji žarki san,
Il umornih je noći pusta mašta —
Al draža mi, neg život zaludan.

O, htio sam zaboravit, pregorjet
Bez nade san i ludu čežnju tu,
Al zalud sve, ne mogu živjet bez Vas,
Ja besvijesno Vam dadoh dušu svu.

Jedanput sam govorio tek s Vama,
Bijaše ples — već tomu davno je.
Ja ljubim još i spomen onih časa,
A Vi zaboraviste već, zar ne?!

Ja poznam svijet, što mene od Vas dijeli,
I zlobni razbor mu i srca hlad
I ponos moj, koj ne bi nikad dao
Ismijevat njim mog srca tajni jad.

Al Vi, bar Vi, oprostit ćete, shvatit
U mladosti moj život otrovan
I zadnji san, koj svrhom mi životu,
Pa makar to i bio mašte san.

O vjerujte, ja ne bih nikad smio
Ni mišlju tek povrijedit možda Vas,
Al želio bi s Vama zborit jošte
Jedanput bar, pa bilo samo čas.

Znam, drsko je smućivat srca pokoj,
Raskrivat prošlost, tihu zaborav
I buditi te nade, što ih stvori
Iz Vašeg oka pogled drag i plav,

Al htio bih još jednom s Vama zborit,
Da mine mi sa duše teški čam —
I makar sreća sva — tek da Vam rečem.
Oprostite, ja ljubim Vas, madame!«