KUPIDO, ti i majka tvoja žarka
nećete za nos vuć‘ me više sada;
bez plaće ja vas neću srca rada
hvaliti, kao siromah Petrarca.
Dosta je ljeta naprela mi Parka;
što pjesnička mi žica dade kada?
ne ljubi još ni jedna mene mlada,
kaditi više neću vam bez darka.
Vaša su obećanja prazne šale;
nezahvalnici, sit sam vaše tlake;
godina tih, što još su mi se dale,
Sav ću dan kovat iz parnice svake
zlatnike, noću s družbom pit bokale,
vinom ću tjerat briga mi oblake.