Ivan Goran Kovačić — Konak — Tekst

Ivan Goran KovačićKonak

Oštra je zimska noć. Na nebu titraju zvijezde, a mjesec plovi kao lađa među njima. Na seoskoj cesti miču se volovi s vozom, sanjke škripe po tvrdom snijegu.
— Stiš, Peran, na... — viče Mato, a na dugačke brke ispod pocrvenjela od zime nosa nahvatalo se kristalno inje.
Uz cestu seoska kućica, sve spava. Mato stane pred kućom, popne se po stepenicama do vrata i vikne:
— Oj, Joso, otvaraj.
Sve šuti. Opet će Mato:
— Ej, otvaraj, Josipe, da volove spremim u staju, daleko mi je do kuće.
Ne da se Josi ustati, zima je, a krevet topal.
— Čuj, Joso, ako ne otvoriš, vidjet ćeš, šta ću učiniti.
Poboja se Joso, pa pomisli:
— Znao bi mi lopov kuću zapaliti! — i ustane.
Kada su volove spremili i Mato skidao zamrznute odbojke, upita ga Joso:
— A što bi ti, Mate, učinio, da te nisam pustio u kuću?
Mato se nasmije, pa će veselo:
— Ma što bih, po Bogu brate, učinio; udario bih Lisu i Perana da idem dalje konak tražiti!...