Marko Perković ThompsonŽivot
Onog dana kad se rodimo
zemlju, vodu, vatru vidimo
besmrtnu dušu Bog nam udahne
i da joj krila neka zamahne
Ne znaš jer tek si zaliveno sjeme
da život te sprema za velike stvari
al' osjećaš ljubav dok se otac i mati
nad tobom mole da nebo te prati
Sad kažem, oj živote moj
nekad si pjesma, nekad ljuti boj
pa kažem, oj, o Bože moj
puno je staza, jedan put je Tvoj
Onda u život dođe proljeće
snovi k'o rajske ptice polete
ovo je tvoje vrijeme najljepše
a žuriš i jedva čekaš zrele godine
Ej, mladost je takva pa te žarko ponese
a želje te vrte k'o vremeplov čudan
i srce ti nema stalne adrese
znam, i ja sam tako sanjao budan
Kad odrasteš hoćeš sad i hoćeš sve
a to baš tako lako ne ide
al' jak si, mlad si, gladan pobjede
odlučiš izgradit' dom i pustit' korijenje
Ej, tad više ti ne gledaš sebe
samo nek su u miru i nek su na broju
pa prvi put želiš da ostane tako
jer dogodit' se može i gorko i slatko
Kad jednom udare te nevolje
i težak, težak križ ti leđa pritisne
tad zažališ, ma zašto sam se rodio
al' moraš biti vatra da bi gorio
Ej, nema tada onog, ja ne mogu više
i ne pitaj Boga, zašto baš meni
tek kada shvatiš da si manji od zrna
okrijepi se vjerom, hrabro ustani, kreni
Ovozemaljski život kad se zatvara
besmrtnoj duši nebo vrata otvara
milosrđu Božjem ona putuje
da joj grješno lice umije
I tada će, kažu, nestati boli
i saznat ćeš zašto se složilo tako
kažu i ovo da zemljom od soli
do kraljevstva Božjeg hodaj polako