Stojim na ivici jutra
bez suvišnih pitanja
godinama sam hodao
po tuđim putevima
A sada slušam kako diše ovaj grad
dok se polako mirim sa sobom
ne kucam više na vrata
koja mi ne pripadaju
Pusti neka pričaju
reči su prašina u pokretu
moja tišina vredi više
od svih njihovih saveta
Jer, niko ne zna
koliko je snage trebalo
da opet naučim
da hodam uspravno
Ovaj život je tvoj tih, jedan, jedini
ne daj da te tuđi strah zaustavi
diši polako, dok je nebo još tvoje
jer, slobodu nosiš, čak i kad ćutiš
ovaj život je tvoj
Gledam ljude kako žure
da postanu neko drugi
ja biram put koji nikome
ne moram da pravdam
Smejem se, jer znam
da je vreme, jedino što imam
koje se nikad ne vraća
onima, što ga troše na strah
Moj prvi gutljaj je bolji
otkad ga uzmem u miru
svetla se polako gase
dan je pred vratima
Napiši nešto, da se sutra setiš
zašto je vredelo biti
bas ovde, bas sad
sve ostalo su blede senke u prolazu