Sergej Jesenjin (HR)Krava
Oronula, ispali zubi,
Rogove godovi krase.
Gončin je udara grubi
I ne da mirno da pase.
Ne voli glasove kuće,
Ni miševe stajske, vesele.
Žalosne misli je muče —
Mašta putonogo tele.
Oteše materi sinka,
Prvu joj radost ubiše.
O kocu, u dnu jasika,
Napeta koža se njiše.
I ona će za sinom tako.
S heljdine stelje, u svitanje,
S petljom o vratu, polako,
Odvest će i nju na klanje.
Klonula, tužno se sklanja,
Da rog u zemlju zabode...
Bijele šumarčiće sanja,
Travnjak i zelene vode.