Oči – ko čikove krunice suve
pare skrivene – suvo zlato
nekad je bio čobanin čuven
a sad peva o nepovratnom.
A ona starica, lica tavna
što pred ikonom plače sama
ona je ljubav njegova davna
i divan san u livadama.
Sve je pokrila prašina suva
ni reke nema, zorina luka…
I samo štap što ga čuva
krije još eho negdašnjeg zvuka.
Frulu je njegovu zaboravila
tuđa mu je – i on njoj stran
prolazi žurno, i na vratima
kopejku mu pruža na dlan.
On je u oči ne pogleda
zašto buditi tugu time
no samo, krsteć se, glava seda
tiho prošapće njeno ime.