Napolju zavija mećava sve veća,
a na peći starac mladosti se seća.
"Eh, beše to doba, tugom neobrvan
samo sam skitao, pevao iz sveg grla.
A sad - pseći život, dosada me slama
i katkad se s tugom sećam starih dana.
Vek si svoj proskito, dosta - sikću namah,
ne daju prostora za prošlosti zamah.
Dosta vele, starče, ne budali više,
kraj ti je blizu, crno ti se piše.
Šta ću - priklanjam se, dobru se ne nadam,
al`će doći njima čas staračkih jada."
Napolju mećava zavija, pa klone,
a na peći starac s tugom u san tone.