Lepotica beše Tanja, nema takvih sad u selu,
crven porub krasio je dolamicu snežno belu.
Izvečeri, iza plota, kroz jarugu Tanja hodi,
u maglenoj noći mesec s oblacima kolo vodi.
Dođe momak, pokloni se, mahnu svojom grivom dugom:
"Zbogom ostaj veselnice, ja se ženim curom drugom."
Pobledela kao pokrov, ohladnela kao rosa,
kao zmija dušegupka uvila se njena kosa.
"Oh, ti momče modrooko, ne zameri, i bez duga:
Baš sam htela da ti priznam, i ja nađoh sebi druga."
Ne udara na jutrenje – na venčanje zvona biju,
svatovi se drumom kreću, konjanici lica kriju.
Ne kukaju kukavice – rodbina za Tanjom cvili,
devojačko oko njeno ugasio topuz čili.
Venac purpurni od krvi sasušen na vedrom čelu –
lepotica beše Tanja nema takvih sad u selu.