Nebom se opet rujna šara
Prostrle iznad belih njiva,
I opet pesmu punu žara
Njižegordsko zvono sliva.
Pod maglenim se sija pramom
Lepota tvoja devičanska,
Riđom ti kosom pod maramom
Vijori vetar bez prestanka.
Luk neba drhti, poigrava,
Čas isčezne a čas zasija,
I neće šare tvog rukava
Da opaja ni omađija.
Odavno rone snovi moji
U dalji te zarumenjene,
Tu visok dom za tebe stoji,
A dalek manastir za mene.
Vedrine brže tu protiču,
Lakši su plamen i koprena,
Ja iskušenik nežni biću,
A ti - raspojasana žena.
I nad nas su se znam, već sagle
Tišene ljute gde se pati:
Moj bol zbog tebe znaće magle,
A ti ćeš za mnom proplakati.
Al' mir i nežnost neće moći
Ni tada želju da mi bude,
Videvši zemlju, moje oči
Za nekom novom zemljom žude.