Učitava se... |
Luku Paljetku
Obična ljetna večer. Ti si bosa.
Beton pod pergolom još isijava jaru.
Pečem kukuruz. Peti je kolovoza.
Pucaju zrna na usijanom žaru.
S neba prsne, kadikad, koja zvijezda.
Ti trepneš na to. (Čuvaš zjenicu oku.)
Rekla bi nešto, ali ti se ne da.
Radije gledaš uštap na istoku.
Čim se zrikavci smire, u decrescendu,
S radija zaurlaju potpuni imbecili.
Naša glazba odavno nije u trendu.
- Je l’ taj kukuruz skoro gotov, mili?
Valja spremati stvari. Ide vrijeme.
Jedno drugom lažemo da smo isti,
Ali u vrtu pretežu krizanteme.
- Uzmi manje pečen. Lakše ćeš gristi!
Pomažem joj da smiri tremor ruke.
Ona odbija. Dostojanstvom žene.
Zagriza zrno s malo više muke,
Gluha za moje plačne kantilene.
Vatru gasim bokalom mlake vode.
Dim sukne na me! Psujem poluglasno.
Žmirkam... Čekam... da sukljavina ode.
- A da krenemo, dušo?
Već je kasno...