Tin Ujević — Okrutno sunce — Tekst

Tin UjevićOkrutno sunce

Sunce je žarko veliko oko,
dalje od više dohvata koplja.
Ono je povrh žutoga snoplja
visoko,
visoko.

Ali svak jednako njega ne vidi.
Mene žeže u mozgu, u glavi.
Mnogo se sunce tlapi i previdi.
Ono me u meni stravi
kao sjajna rupa što u grud se savi.
Ja vidim sunca u vodi, na travi;
ja sanjam mnoga sunca na javi.

Ne mogu ga ubiti praćom,
sunce s njegovom braćom.
Ne mogu ga vući u mreži.
Ne mogu ga iscrpsti iz mlake.
A ima sunca u vlage svake,
u staklu, u ogledalu leži.

Potajno sunce svaki je alem,
suze su sunčev debeli kalem.
Ono je sašlo u duboku školjku,
ono sja u dnu kristala i ruda,
blista u hladu špilja i duda,
sunce je ispeklo debelu boljku.

Za me je šaren plašt svjetla i sjene,
i igra pikanja što žegu zjene,
za me je sanja očne mrene.

Za me je sunce u pijanoj mašti,
te se u zraku paluca i lašti,
za me je sunce u obmanskoj bašti,
i s velikim suncem mi smo tašti;
ono prašti.

Gledam ga kroz prste, ispod ruke,
gledam ga žmirke i s dosta muke.
Sunce je silno svemirsko oko,
a ja sam tanka optička leća
s bistrim žarištem u moru cvijeća,
a ja sam providno more duboko,
duboko.