Ulderiko Donadini — Dunja XIV — Tekst

Ulderiko DonadiniDunja XIV

Broj otvaranja: 751

Dunja! Nikad je više neću naći. Jakov mi ju je oteo. Posljednje pseto trči s tim dijamantom u gubici. Ona ga ne pozna. Ona ga nikada neće upoznati. Jer je žena. O, ona će ga moguće jednom i ljubiti. Jakov. On je sa svojim prljavim prstima iščupao sunce iz mog života. I za njim je ostala ogavna tama. Vlažna. Sve mi je popljuvao. Ostavio me sa svim mojim blatnim snima. I iščeznuo. O, kako sam užasno sam.
Iza zavjese, iza stolica, slika, proviruju već stare sablasti. I kod mene je bestidno kao u grobu. Čovjeku, koji u životu ništa nije našao i koji je već pustio smrti da mu hladnim svojim prstima takne srce, još u tom času posljednjem pokazati sunce. Jedan jedini čas. A onda porugljivim smiješkom utrnuti tu zadnju svjetlost.
Ja je više nikada nisam vidio. Iščezla je skupa s Jakovom.
Kako to da se poslije nje ne rasplinjuju sve ovo oko mene kao utvara. I dalje ja opet negdje ne sjedim u kakvoj zadimljenoj kavani?
Ove slike oko mene što vise po stijenama, čitava ova kuća, to je bijeli mrtvački veo. A ono drugo, jedino, ono je duboko u nekom bezdanom grobu.
Kako mi se sablasno smije njezina slika sa stijene.
O, ja sam je ljubio, ljubio!
Ona je bila jedina ljubav u mom životu. Ja nisam mogao da podnesem tu ljubav. I zavarao sam se. Izmišljao sam užase. Sad je sve gotovo.
Ja više ne mogu da stojim pred slikom. U meni nema više snage da povučem jedan potez. Kad sam slikao, govorio sam. Sebi. A mogu li još jednu riječ da kažem? Čemu? Zašto?
No zašto bar boli nema u mojoj duši? He! He! Kao da to ne bi bilo mnogo.
Zar sam je uistinu ljubio?
Zašto u meni nema tuge što više ne mogu da slikam, i čežnje da se osvetim Jakovu.
I u času bilo mi je iznenada sve jasno.
I moje slikarstvo, i Jakov kao moj prijatelj, i moj đavao, koga sam ja sebi iskonstruirao bili su poput Dunje samo fantazmagorija. Moja duša morala je da ljubi. Nije mogla da čeka ni jednog jedinog časa i zaljubila se u nešto ludo, apsurdno, u biće koje je baš protuslovilo onome kakvim sam ga gledao u svojoj fantaziji.
Nisu li ta bića, koja raskidaju moju dušu dok je napokon nisu i uništila, nešto apsolutno, nešto što nigdje ne postoji? Ja sam ljubio, ali ne njih, nego jer sam ljubiti morao. Koga? To je svejedno. Ja sam volio Dunju i Jakova, ali zar su to osobe koje su ijedan čas bile dostojne moje ljubavi?
I meni je u ovom času jasno da je sve oko mene laž. I ljudi, i ono kakve ih ja zamišljam; laž su ove slike po stijenama, u laži sagorjela je i doplamtjela moja duša.
Ja sam mrtvac kojega nitko neće oplakivati. Ni ja sam ne mogu da nad sobom spustim jednu suzu. U peći izgorjele su sve moje slike. Pustoš je oko mene. U meni. Siva i gola kao i ovi zidovi.
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
A što ja još čekam?!




Powered by VegCook.net

© 2006-2020 cuspajz.com