Vladimir Nazor — Veli Jože i motovunska zvona — Tekst

Vladimir NazorVeli Jože i motovunska zvona

Broj otvaranja: 1104

Ima u istarskoj zemlji gradić Motovun koji je već davno, davno imao za slugu gorostasa
Velog Jožu. Div je bio takav da nije mogao hodati po tijesnim ulicama gradskim, pa je stanovao
u šumi ispod grada. On je građanima kopao vinograde, orao njive, pasao stoku, sijekao drva, a
grad mu je svake subote davao za plaću pečenu kravicu.
Jedne subote Motovunjani rekoše: “Jože je izjelica, proždrljiv kao vuk”, pa mu doniješe
mjesto kravice pečeno tele. Jože ga proguta i ne reče ni riječi.
Druge subote dadoše mu pijetla. To nije bilo Joži ni za jedan zub, ali je i sad šutio. Treće
subote – baš uoči Božića – dadoše mu miša. Onda div reče: “Al ja sam vam nosio izdaleka
kamenje za vaš lijepi zvonik.” – “ Ili tako, ili nikako”,odgovoriše građani.
One noći Veli Jože preskoči gradske zidine, naprti toranj na leđa i otiđe. Svanu Božić, a
građani u čudu. Ne čuješ zvonjave; propao zvonik u crnu zemlju. Zovu Jožu da ga iskopa i
digne, ali se div ne ozivlje. Lutaju žalosni po gradu, kad o podne Cin! Don! Cin! Zapjevalo je pet
zvona u šumi ispod grada. Svi trče tamo, te imaju što da gledaju. Posadio orijaš toranj između
visokih hrastova, pa se prometnuo u zvonara; svakim prstom vuče po jedan konop.
“Dobri Jože, oprosti! Našemu je gradu bez zvonika kao čovjeku bez nosa.”
“Što ćete mi dati?”, odgovara gladni div.
“Za svako zvono nešto. Za Zveckalo kokoš, za Zvrčkalo ovcu, za Mrmljalo kozu, za Gunđalo
prasicu, a za Brnjalo pečena vola.”
“Ej, to je nešto”, reče orijaš pa se odmah pomiri sa svojim gospodarima i vrati im toranj.




Powered by VegCook.net

© 2006-2019 cuspajz.com