Učitava se... |
Ne volim januar ni bele zimske vragove.
U svakom snegu vidim iste tragove,
Tragove malih stopa, broj trideset i ko zna,
Kako polako odlaze.
Više ne prolazim ulicom Dositejevom
I nemam pojma kad neko pita gde je to.
Tih dvesta šest koraka dužinom tog sokaka
Nikad ja nisam brojao.
Nisam te nikad čuvao,
Nisam te nikada mazio, pazio.
Tvoju sam ljubav gazio,
I svemu smišljao broj.
Nisam te nikad štedeo
I nisam umeo stati i ostati.
Šta će od mene postati,
Mali anđele moj
Ne gledam filmove iz ranih sedamdesetih,
Dosta je suza i rastanaka nesretnih.
Ko takve stvari snima? Baš čudnog sveta ima,
O tako se lako rasplaču.
Nisam te nikad čuvao,
Nisam te nikada mazio, pazio.
Tvoju sam ljubav gazio,
I svemu smišljao broj.
Nisam te nikad štedeo
I nisam umeo stati i ostati.
Šta će od mene postati,
Mali anđele moj
--
Bila je noć u ulici Dositejevoj, u Novom Sadu, na Dunavu
A ja sam dolazio sa jednog mesta na kom su svi bili
Recimo rumeni kao kuvano vino koje su pili
I gde su svi mirisali na karanfilić
I čudno se zgledali
Kad bi neko zapevao
Jednu od onih pesama koje se
Znate, baš i nisu pevale tad
I dugo sam stajao pod njenim prozorom
Tražeći, kao, nešto po džepovima
A tišina je bila
Jedino odjek koraka
Daleko dole niz Kisački drum
Iza onog nadvožnjaka, možda i dalje
I lepet nekih zagubljenih krila
Oko Almaške crkve
A opet, ni na trenutak nisam čuo
Kako diše u snu moje pile, kako diše
--
Bila je noć, jedna mrkla, kao ova večeras, u ulici Dositejevoj, u Novom Sadu, na Dunavu
Ja sam dolazio sa jednog mesta gde su svi bili rumeni kao kuvano vino koje su pili i gde su svi mirisali na karanfilić i pevali "Roždestvo tvoje" i još neke druge pesme kojih se ne sećam baš.
Bila je noć i dugo sam stajao pod njenim prozorom ispred kuće broj 7A.
Tišina je bila, samo koraci nekih noćnih ptica i lepet krila nekih pravih noćnih ptica.
Ipak ni na trenutak nisam uspeo pod njenim prozorom te noći da je čujem kako diše, kako diše u snu