Đorđe Balašević — Noć kad je Tisa nadošla — Tekst

Đorđe BalaševićNoć kad je Tisa nadošla

Spalio je juli seno, a Tisa nezapamćeno opala
I otkrila sprud kraj šlepa ko stvoren za njena lepa stopala
Stari joj je bio lađar, polu Rumun, polu Mađar, besni ker
Prema meni nikad zao, nekako je znao da mu volim kćer

Bodom sitnim kao prezla moje ime je izvezla stidljivo,
Plavim koncem na gaćice i pod karner spavaćice jedva vidljivo
Skrila čamac mlada trska koju možeš sa dva prsta poviti
Molila se Bogu suše da što duže ne da im otploviti

Tu noć je Tisa nadošla, a na njoj nošnja raskošna
Samo sandalice, prstenčić i u kosi venčić od ivanjskog cveća
Pa ipak, nije nesreća što me se ona ne seća
Ma kakvi, nesreća je što se ja nje sećam

Nastavila voda rasti, nije htela naglas kasti, a znala je
Drugog jutra sve po starom, al nikad da slađe garov zalaje
Zaklela me da je čekam, da će me se cela veka sećati
Na promaji žar malakše, ima l išta lakše neg obećati

Noć kad je Tisa nadošla, a na njoj nošnja raskošna
Samo sandalice, prstenčić i u kosi venčić od ivanjskog cveća
Nije nesreća što me se ona ne seća
Ma kakvi, nesreća je što se ja nje sećam