Đorđe Balašević — Saputnik — Tekst

Đorđe BalaševićSaputnik

Na granici sam bio posle ponoći.
Mrak je moja boja i tu nema pomoći.

Carinik, jos dečak,
klimnuo mi glavom zvaničan i krut
i samo lupio pečat:
"Sve u redu, laku noć i sretan put".

Put se odmotava k'o dugi sivi šal.
Sutra će se stare koke picnuti za bal.

Takav dan se pamti,
petnaest godina u vetar poslatih,
dolaze svi maturanti
al' će neki neke teško poznati.

Dosadne proslave mi dođu kao kazna,
ali svejedno,
idem, možda najzad saznam:

Gde je moja Pegava? Dugo me izbegava.
Nije mi se javila nikad više.
Magija je prestala, negde mi je nestala
kao leptiri pre kiše.

Gde je moja Pegi Su? "Nije ovde", rekli su,
"Oni su odselili, nemoj zvati".
Ostao je samo lik, mali verni saputnik,
mali svitac srebrni da me prati.

Promiču dani kao jablani uz drum.
Jutro već miriše na vanilu i na rum.

Gde su? Kako se drže?
Baš da vidim šta je s dobrim đacima.
Oni se potroše brže,
mi smo nekad bili generacija.

Dosadne proslave mi dođu kao kazna,
ali svejedno,
idem, možda najzad saznam:

Gde je moja Pegava? Dugo me izbegava.
Nije mi se javila nikad više.
Magija je prestala, negde mi je nestala
kao leptiri pre kiše.

Gde je moja Pegi Su? "Nije ovde", rekli su,
"Oni su odselili, nemoj zvati".
Ostao je samo lik, mali verni saputnik,
mali svitac srebrni da me prati.