Hanibal Lucić — Jur ni jedna na svit vila — Tekst

Hanibal LucićJur ni jedna na svit vila

Jur ni jedna na svit vila
lipotom se već ne slavi,
jer je hvale sve skupila
vila, ka mi srce travi.
Ne će biti, ni je bila,
njoj takmena ka se pravi.
Lipotom se već ne slavi
jur ni jedna na svit vila.

Vrhu njeje vedra čela
vridna ti se kruna vidi
od kosice, ku je splela,
kojom zlatu ne zavidi;
svakomu je radost vela,
kad ju dobro razuvidi.
Vridna ti se kruna vidi
vrhu njeje vedra čela.

Obrve su tanke i crne
nad crnima nad očima;
crne oči kada svrne,
človik tugu prem da ima,
tuga mu se sva odvrne
za veselje koje prima.
Nad crnima nad očima
obrve su tanke crne.

Kako polje premaliti
ličca joj se ružom diče,
ruža nigdar pri na sviti
toli lipa ne izmiče.
Mladost će se pomamiti,
kojano se za njom stiče.
Ličca joj se ružom diče
kako polje premaliti.

Pri rumenih njeje usti'
ostao bi kuralj zada;
zubići su drobni, gusti,
kako biser ki se sklada;
slatku ričcu kad izusti,
bi rek mana s neba pada.
Ostao bi kuralj zada
pri rumenih njeje usti'.

Blažen, tko joj bude grlit
grlo i vrat bil i gladak;
srića ga će prem zagrlit,
živiti će život sladak;
žarko sunce ne će hrlit,
da mu pojde na zapadak.
Grlo i vrat bil i gladak,
blažen, tko joj bude grlit.

Lipo ti je uztrepeću
prsi bilji sniga i mlika,
tere oči ni nje meću,
ki žalosti išću lika,
jer ne mogu slatkost veću
umisliti do vik vika.
Prsi bilji sniga i mlika,
lipo ti joj uztrepeću.

Prsti joj su tanci, bili,
obli, duzi, pravni, prosti,
gdi bi zelen venčac vili
ali krunu od vridnosti,
koga ne bi prehinili,
od lefanće da su kosti?
Prsti joj su ravni, prosti,
obli duzi, tanci, bili.

Od svih gospoj, ke su godi,
gospodšćina njoj se prosi,
meu njimi jer kad hodi,
toli lipo kip uznosi,
bi rek tančac da izvodi,
tim se ona ne ponosi.
Gospodšćina njoj se prosi
od svih gospoj, ke su godi.

Grihota bi, da se stara
ova lipost uzorita,
bože, ki si svim od zgara,
čn' da bude stanovita,
ne daj, vrime da ju shara
do skončan'ja sega svita.
Ova lipost uzorita,
grihota bi, da se stara.