Hanibal Lucić — Od kola — Tekst

Hanibal LucićOd kola

Neharnu služim gospoju, za mani danke traću,
Za virnu službu jer moju neće mi dati plaću.
Ni će uzu oblagčati, kojom me željna sveza,
Koja me hoće skončati, toliko me zateza.
Svaki čas u me strilicu hita, i ne počiva,
A šaranu li tulicu nigdar ne ispražnjiva.
A za man se je začitat, jer ova zlata strila
More i gvozdje prolitat, i sva oružja cila.
Meni ti prsi propade kroz sva želiza oružna,
Kada me rana dopade u srid srdačca tužna.
Svak ti se zaman zahodi daleko i sakriva,
Jer ova svudi nahodi strilica i prispiva.
Ja ti se hotjah, prik svita nebožac da odbignu,
Ajme, strilo jadovita, brzo ti me dostignu!
Svak ti se zaman još moli, pridaje i umilja,
Jer se tad većma oholi i s većim jadom strilja.
Ja se molih duga lita ponižen i umiljen,
Ajme, strilo jadovita, većma ostah ucviljen.
Još je zamani vapiti, skucati, uzdihati;
Britke je rane trpiti, i muče izdihati.
Nu se dir, vilo, spomeni, rob ti se dah i sužanj,
A ni krivine u meni, a nisam glavom dužan.
Nu se zagledaj, gospoje, u moju viru pravu,
Kako no i ja u tvoje ličce i rusu glavu;
Vidit ćeš, vira da moja nadhodi sve virnosti,
Kako no, vilo, i tvoja lipota sve liposti.
Kako se tebi pristoji, kako se prosi za te,
Da tvoja glava ne stoji brez vridne krune zlate,
Tako se i meni pristoji, koji bih umrl za te,
Da moja vira ne stoji brez koje godi plate.
A dosti sam, ma radosti, pritrpil jada i muke,
Vrime je, smrtnoj žalosti izmi me jur iz ruke.